Dejan Ćirjaković: Demofest je strašan „boost” za mladog čoveka

U trenucima kada nije Boškić, mladi arhivator i veliki fan Dejana Cukića iz serije „Državni posao“, Dejan Ćirjaković je školovani muzičar, ljubitelj jazz zvuka i bubnjar benda Tripcycle, koji je na prvom Demofestu, 2008. godine, zauzeo treće mjesto.

Kao diplomac Muzičke akademije u Novom Sadu, koji je potom upisao akademiju Franz Liszt u Budimpešti pa jazz akademiju Dušana Ivaniševića u Beogradu, te nekadašnji Demofest takmičar, Ćirjaković je imao jedinstven ugao posmatranja takmičarskog programa devetog Demofesta.

DF: Na šta si prvenstveno obraćao pažnju, kao neko ko je i sam bio takmičar?

Ćirjaković: Prvenstveno sam obraćao pažnju na energiju. Primetio sam da bendovi hoće da pokažu svoje tehničke sposobnosti, što mislim da nije toliko bitno. Bitno je da to zvuči kompaktno, da čujem neku pesmu, da ima nešto catchy, da počnem da ponavljam. Pesme od 11 minuta, šest delova pesme, povratak, bridge… puno je to, za to ima vremena. Sad treba pesma, da to svi dobro osetimo, da to dobro grune i ćao.

DF: Dakle, smatraš da su catchy pjesme bolji izbor, iako je tebi bliži jazz?

Ćirjaković: Taj jazz treba nekako da dođe sam od sebe, posle. Nama je tada ležao, kada smo svirali na Demofestu, mi smo imali te neke pasaže. Mislim da je rano za momke i devojke ovde da se upuštaju u to. Treba malo da se istresu, pa to onda kasnije, kad sazriš i umetnički, i u glavi i tehnički, onda se polako prebacivati. Znaš i sam, kad slušaš neiskusan jazz bend, to bezveze zvuči, nema ništa. Sad treba rock'n'roll, mladi su. Neki bunt, nešto.

Demofest 09 - Dejan Ćirjaković

DF: Članovi žirija uglavnom kažu da su live izvođenja često drugačija od onoga što se može čuti u prijavama. Jesi li saglasan?

Ćirjaković: Saglasan sam, ali provalio sam to i na onim snimcima. Znao sam da će to donekle biti tako, jer sam na mnogo mesta čuo loopere i druge programe. Jedno je kad sečeš, loše snimiš tamo, vratiš, pojačaš, bubanj ukucaš… a kad se popneš na binu, malo je drugačije. Što, u suštini, nije ni loše, ja nikad nisam voleo te bendove koji zvuče isto kao CD. Zato nikad nisam voleo Stinga. Kao, „hej, isto kao na CD-u“. Ok, onda ću slušati CD.

DF: Koliko je žiri komunicirao između sebe, koliko ste diskutovali o pojedinim bendovima?

Ćirjaković: Pre svega, da kažem da mi je neverovatno velika čast što sam se našao u ovakvom žiriju. Bilo je sjajno biti pored i blizu Kolje, pošto je jedan od mojih najomiljenijih umetnika i mislim da je jedan od najkompletnijih ljudi koje sam upoznao. Čovek sa stavom, sa svime. Vasila slušam otkad postoji njegov bend. Vrhunski su ljudi, super smo se provodili. Doručkovali smo zajedno, šetkali se zajedno, pričali, pili kafu. Bilo nam je odlično u žiriju.

Demofest 09 - Dejan Ćirjaković i Mladen Badovinac

DF: U više navrata si pominjao kako si imao veliku tremu kada se Tripcycle takmičio.

Ćirjaković: Tad sam imao nenormalnu tremu. U životu nisam imao toliku tremu. Ne znam zašto. Sećam se, kad smo prvi put izlazili na binu, ja iskreno nisam znao da li ću uopšte moći da sviram. Mislio sam da ću biti prvi bubnjar u istoriji sveta koji je seo, ustao i otišao. Bio bih kraći nego ovaj Šlagvort na kraju, zamalo da bude taj performans. Taman sam mislio da sam tu probio led i u finalu mi je bilo lakše, ali ista ta trema se javila godinu dana posle, kad smo došli da sviramo revijalno. Možda mi je tad bilo i gore, tad su bila još i neka očekivanja. Kao, prošle godine ste uzeli treće mesto, sad ste sigurno vežbali godinu dana i postali carevi, a mi…

DF: Godinu dana poslije, došao je „Državni posao“ i sve se promijenilo. Ali, kakvi su bili planovi tada, kada ste odnijeli nagradu sa Demofesta?

Ćirjaković: Planirali smo da se bavimo muzikom. Demofest je strašan „boost” za mladog čoveka i strašno se dobro i važno osećaš posle toga. Ali, mi smo se nekako preigrali i odmah posle Demofesta smo počeli sve da menjamo, misleći da ćemo tako doći do nečega, umesto da smo samo ćutali i svirali, što je trebalo da se desi, sad to znam. Ne znam, pokušavali smo da dobijemo nešto posebno, potpuno drugo, i to je bio problem. Imali smo mi i posle velikih svirki. Sve je to kao krenulo kako treba, ali poenta je da nismo radili ono što treba, a to je da uzmemo i sviramo. Previše smo pametovali.

DF: Da li je to ujedno i savjet za ovogodišnje pobjednike?

Ćirjaković: Da, treba samo svirati. Iz toga dolaze stvari, a mi smo hteli obratno. Prvo da smislimo sve, kako i šta treba da izgleda, pa kao lako je sviranje. Ali, okupio sam svoj stari bend, uglancao sam bubanj, kupio sam palice, iznajmili smo neku prostoriju i nadam se da ćemo sledeće godine raditi intervju zato zašto što ću ja negde da sviram. Naravno, opet ću imati tremu.

Demofest 09 - Žiri

DF: Je li u pitanju ista postava benda?

Ćirjaković: Donekle. Teško je održati te postave. Kasnije, kad smo hteli da nastavimo, ljudi su morali da žive od nečega, naravno. Pa je jedan otišao na brod, da svira onim babama za večeru, drugi odmah za njim… Taman smo ovog izbacili, kao „j*bi se, idi na brod, ako ti je to bolje od naše svirke“, kad ono, nestade i basista. Ostali Darko i ja, gitara i bubanj. Sad smo tu nas dvojica, našli smo jednog basistu koji je super. U odličnim smo odnosima sa bivšim članovima, sve je prijateljski.

DF: Željeli smo da pitamo da li ćeš se vratiti muzici. Da li je ovo odgovor?

Ćirjaković: Ja ću se sigurno vratiti. Evo, ako se dogovorimo da sviram na sledećem Demofestu… barem mi dajte šest minuta, ono, dok menjate binu, i ja, evo, sad obećavam šest minuta vrhunske muzike.

DF: A šta bi se desilo da se mladi Tripcycle ove godine pojavio u takmičarskom programu Demofesta?

Ćirjaković: Ne sećam se više ni kako zvučimo. Ali, sad da smo se pojavili, mislim da bi to bilo OK. Vasil bi mi dao koji poen, njemu bi se to svidelo. Kolji se ne bi baš svidelo. Bane bi dao. I Brana bi mi dala poene, onako drugarski. Prošao bih do finala, a dalje šta bi se desilo… Možda bih oduševio i Kolju.

Prethodni članakNaredni članak